Kao akcionog i sportskog fotografa koji je odrastao uz boks, Nikonovog evropskog ambasadora, Reja Demskog (Ray Demski), oduvek je privlačio Bukom – malo susedstvo u Akri, Gana, koje je iznedrilo neverovatan broj bokserskih šampiona. Kroz svoj Specijalni projekat sa kompanijom Nikon, Rej otkriva misteriju iza bokserske scene u Bukomu; planirao je sportsku akcionu priču, ali se ona razvila u nešto mnogo dublje.

REJ DEMSKI: PRIČA IZA SLIKE

P: Zašto ste odabrali Ganu, preciznije Bukom, za svoj Specijalan projekat?

Kao tinejdžer sam sa porodicom putovao svetom jedrilicom i svaki put kad bismo se ukotvili, braća i ja smo tražili lokalnog majstora borilačkih veština ili klub da bismo mogli da treniramo. To nam je, na mnogo načina, bila karta za ulazak u zajednicu i veoma prirodan način da se povežemo sa lokalnim stanovništvom.

Odrastajući uz boks i borilačke veštine širom sveta, slušao sam priče o neverovatnom broju svetskih šampiona u boksu koji dolaze iz Akre, glavnog grada Gane. Ipak, to mesto je oduvek delovalo veoma tajnovito.

Tokom svoje fotografske karijere snimao sam različite sportove, ali se nikad nisam posvetio boksu. Želeo sam da upoznam Bukom da bih razumeo istinu o pričama iz moje mladosti. Želeo sam da se toj kulturi uvučem pod kožu i upoznam decu i legende koji tamo treniraju kako bih konačno razumeo kako to da se u tom mestu rađaju tako sjajni sportisti. Zbog toga sam, kad mi se pružila prilika da u sklopu uloge Nikonovog evropskog ambasadora realizujem neki projekat koji meni lično znači, odlučio da to mora da bude ovo.

P: Šta vas je fasciniralo u vezi sa bokserima iz Bukoma?

Život u tom kraju nije lak i ljudi iz plemena Ga koji tamo žive imaju dugu boksersku tradiciju. Ali, ono što me je baš fasciniralo jeste uloga koju boks klubovi imaju u stvaranju jakog osećaja zajedništva; to je nešto stvarno moćno.

Na tako malom mestu postoji veliki broj boks klubova – čuo sam da ih ima preko 30. Mi smo posetili sedam najčuvenijih i time smo samo zagrebali površinu. Boks je ogroman deo svakodnevnog života – svi imaju omiljenog lokalnog šampiona, gledaju njegove mečeve i dolaze da navijaju za njega na treninzima – tako nešto baš ume da inspiriše. U Bukomu, onog trenutka kada postanete bokserski šampion, stičete najveće poštovanje svih u gradu.

P: Kako Bukom izgleda i na koji način ste to želeli da prikažete na fotografijama?

Gana se nalazi blizu ekvatora, tako da je tamo, prirodno, veoma toplo i vlažnost vazduha je velika, ali je podnošljivo. Bukom je gusto naseljena gradska četvrt u kojoj je stalno bučno – iza svakog ugla se uvek nešto dešava. Neprekidno se znojite i nailazite na mesta sa otvorenom kanalizacijom, bez tekuće vode i u kojima se oseća slan morski povetarac (pomešan sa mirisom dimljene ribe) – to je deo svakodnevice u Bukomu.

Iznenadilo me je neverovatno prirodno svetlo. Pre dolaska sam gledao vremensku prognozu, pa sam znao da nas čeka fina kombinacija oblaka i sunca, ali vreme je bilo bolje nešto što sam mogao da zamislim. Sunce bi se probijalo kroz oblake i izmaglicu i pravilo neki neverovatan raspršeni omotač oko zraka svetlosti, ali su oni i dalje zadržavali pravac.

Neki klubovi nisu imali krov, tako da je otvoreno nebo puno oblaka bilo zadivljujuća pozadina. Međutim, za mene su najbitniji činilac bili ljudi. Ono što je počelo kao sportski fotografski projekat ubrzo je postalo nešto mnogo veće – prikaz zajednice i ljudi. Za razliku od akcionih projekata na kojima obično radim, vezan visoko na litici i potpuno sam, sada sam svakog dana upoznavao beskonačno mnogo novih ljudi i njihove različite priče. Tokom te dve nedelje, bokseri i treneri su mene i mog asistenta Jakoba prihvatili kao svoje i ta njihova velikodušnost me je ostavila bez reči.

P: Na koliko boksera ste se usredsredili?

Prvobitni plan je bio da u fokusu budu njih trojica ili četvorica, ali čim smo stigli, znali smo da će taj broj biti mnogo veći. Na kraju sam fotografisao preko 40 sportista i trenera.

Dok sam bio tamo, dvojica najpopularnijih boksera u kraju, Bukom Banku (Braima Kamoko (Braimah Kamoko)) i Basti Samir (Bastie Samir), spremali su se za meč u bokserskoj areni u Bukomu. Povezao sam se sa obojicom – Bukom Banku ne samo da je važna osoba u zajednici, nego je i prava zvezda, dok je Basti Samir više usredsređen na sport. Deo njegovog jedinstvenog režima treninga sa trenerom nacionalnog tima, Oforijem Asareom (Ofori Asare), podrazumeva sparing sa četvoricom boksera u isto vreme, a to je pravi rafal pesnica.

Izvanredno je bilo to što je svaki sportista imao krug obožavatelja koji su pevali i navijali kako bi ga bodrili tokom treninga. Bilo je neverovatno videti energiju koju ti ljudi odaju i podršku koju pružaju.

P: Kako su bokseri iz Bukoma reagovali na vaše prisustvo i na to što ste ih fotografisali?

Uvek se trudim da poštujem situaciju u kojoj se nađem. Mnogo ljudi na ulicama Bukoma ne želi da se slika ili traže novac u zamenu za fotografiju. Posmatrao sam lokalno stanovništvo da bih razumeo šta je prihvatljivo.

Većina sportista želi da iz Gane izađe na svetsku scenu, pa ako mogu da im pomognem da se za njih pročuje, to je sjajno. Prvo sam se povezao sa glavnim trenerima u svakom klubu da bi oni sportistima objasnili zašto sam tu i šta mi je cilj. Radio sam i uz podršku tima iz redakcije „Bukom Boxing News“, čiji je kamerman Ni Nortei (Nii Nortei) išao sa nama, kao i sportskog novinara Semija Hejvuda Okinea (Sammy Heywood Okine). Oni znaju sve o ovoj bokserskoj sceni. Uvek smo se osećali sigurno u ovom kraju, iako je vrlo opasan.

Pomoglo je i to što sam se i sâm bavio boksom, pa razumem ovaj sport, kao i njegov jezik i dinamiku. Zbog toga sam i uspeo da se što je moguće više približim akciji, a da ne ometam sportiste (i ne dobijem udarac u lice!).

P: Vaše slike karakterišu određeni izgled i atmosfera – da li ste primenili neki poseban kreativni pristup da biste to postigli?

Ovo nije prvi put da slušamo o bokserima iz Bukoma. Međutim, ja sam želeo da ih prikažem na svoj način i predstavim ih kao heroje jer ih članovi lokalnih zajednica upravo tako i vide. To, neosporno, nije baš spontan pristup, ali slike istovremeno prikazuju sportiste na jedan romantičan i emotivan način koji je, po mom mišljenju, veoma realan.

Ove boksere sam snimao na potpuno isti način kao i druge profesionalne sportiste ili svetske šampione koje sam imao sreću da fotografišem u karijeri. Za osvetljenje sam često koristio blic u soft boksu, koji je moj asistent nosio da bismo mogli da pratimo sportiste, a da im ne prekidamo trening. To mi je omogućilo da se približim pravoj akciji, a da istovremeno kontrolišem osvetljenje. Na ovaj način gledalac može da oseti svaki udarac i vidi svaku grašku znoja koja im se pri udaru odbije od tela, a upravo to i jeste poenta akcione fotografije.

P: Kako ste se pripremali za ovakav projekat?

Imao sam neku ideju o tome koja mesta u Bukomu želim da posetim, ali pošto je projekat kratko prilično trajao – samo 13 dana na terenu – planiranje i priprema za preprodukciju bili su ključni.

Imao sam tri-četiri meseca za istraživanje i tokom tog perioda sam stupio u kontakt sa lokalnom medijskom kompanijom u srcu bokserske scene – „Bukom Boxing News“, kao i sa lokalnim sportskim novinarom Semijem Hejvudom Okineom. I redakcija i Semi su mi mnogo pomogli jer su me predstavili zajednici i ukazali na to koji bi klubovi i bokseri mogli da budu zanimljivi za fotografisanje.

Radio sam sa jednim fikserom iz Akre, bez kog ne bih uspeo da dobijem novinarske dozvole potrebne za fotografisanje, a ni da preko carine prenesem veliku količinu opreme koju smo doneli za snimanje.

Zahvaljujući ovakvom stepenu pripreme, moj tim i ja smo odmah mogli da se bacimo na posao i maksimalno iskoristimo vreme provedeno u Akri.

P: Sa kakvim izazovima ste se suočili?

Produkcija je kratko trajala, tako da je bilo teško uklopiti veliki broj ljudi koje sam želeo da fotografišem i intervjuišem u tako malo vremena, naročito zbog toga što sam se osim snimanjem fotografija bavio i produkcijom filma. Međutim, brzo sam naučio da u mestu kao što je Akra morate da se opustite. Treba imati cilj, ali morate i da pustite da se događaji prirodno odvijaju, baš kao kod plovidbe, zapravo. Ako ste spremni i ako uz fotoaparat čekate da snimite one magične trenutke čim se pojave, to je najvažnije.

Još jedan izazov (kao i obično) bio je da odlučim kada da snimam fotografije, a kada film. Pošto su fotografije bile glavni cilj, one su obično imale prednost, ali se oko nas dešavalo toliko stvari i mesto je odisalo takvim karakterom, da sam uvek hteo da snimam i jedno i drugo! Na sreću, uz mene je kao asistent i drugi kamerman bio Jakob Švajghofer (Jakob Schweighofer), pa smo zajedničkim radom uspevali da postignemo obe stvari.

P: Koji vam je omiljeni trenutak tokom fotografisanja za Specijalan projekat kompanije Nikon?

Sreo sam toliko divnih ljudi i naišao na toliko interesantnih priča da mi je teško da izaberem jedan trenutak. Međutim, na putu do aerodroma poslednjeg dana, odlučili smo da još jednom svratimo do bokserske fondacije „Charles Quartey Boxing Foundation“, kluba koji nema krov i koji je jednom broju dece iz okoline ne samo prostor za treniranje, već i dom.

Iako je klub bio među onima koji su u najlošijem stanju, bio je i među najprijatnijima. Glavni trener, Čarls Kvarti (Charles Quartey), jedan je od najinspirativnijih ljudi koje sam upoznao. Kao mlad je bio bokser i veliki deo onoga što je zaradio tokom bokserske karijere uložio je u klub, tako da sada radi i druge poslove da bi klub održao u životu i pružio hranu i obrazovanje deci koju je prihvatio. Kad smo stigli tamo poslednjeg dana putovanja, on je stajao u centru kluba, a njegovi bokseri – od male dece sve do aktuelnih šampiona – trčali su u krug oko njega. Nije ih štedeo, ali je u isto vreme imao i širok osmeh na licu. Jasno ste mogli da vidite koliko je ponosan na svoju boksersku porodicu.

Dok je sunce zalazilo nad klubom bez krova, snimio sam taj magičan trenutak – njegov osmeh među obrisima mladih boksera.

P: Koji faktori su uticali na vaš izbor opreme i kako vam je ona pomogla na ovom putovanju?

Ovo je bio prvi put da sam za ovakav projekat koristio D850. Zbog komercijalne strane posla i posvećenosti detaljima uvek težim većoj rezoluciji i boljem kvalitetu slike. D850 pruža pravu ravnotežu između rezolucije, dinamičkog opsega, korisnosti, brzine i mobilnosti, u samo jednom aparatu. Izuzetno je pogodovao mom stilu fotografisanja jer pruža visoki kvalitet uprkos nezahvalnim i dinamičnim uslovima snimanja.

Značila mi je i mogućnost prelaska sa fotografija na video i obrnuto. Tokom te dve nedelje snimili smo dosta video materijala, pa mi je bilo baš korisno to što sam mogao da se brzo prebacim na video, a da ne moram ručno da menjam podešavanja. Kao što pretpostavljate, podešavanje usporenog snimka od 120 fps bilo je sjajno za snimanje onih najjačih udaraca!

Što se tiče objektiva, koristio sam one sa fiksnom žižnom daljinom tokom većeg dela projekta. Jedan od mojih omiljenih, AF-S NIKKOR 24mm f/1.4G ED, bio je odličan za snimanje širokougaonih fotografija izbliza, iz središta akcije, jer sam tako mogao da prikažem odlučnost u očima ovih sportista, ali i da snimim svaki detalj.

Objektiv AF-S NIKKOR 105mm f/1.4E ED mi je novi favorit – kvalitet je nenadmašan, a kada sam snimao portrete u krupnom planu, pravio je neverovatan „bokeh“. Dosta sam ga koristio za snimanje intervjua. Glavni objektiv koji koristim jeste AF-S NIKKOR 24-70mm f/2.8G ED. Brz je, fleksibilan i nikad me nije izneverio na ovom dinamičnom snimanju.

P: Kakvu poruku se nadate da ćete poslati ovim projektom?

U Ganu sam otišao sa namerom da napravim sportsku akcionu priču, a vratio sam se sa nečim mnogo dubljim – pričom o bokserskoj zajednici koja je stvorila i nastavlja da stvara neke od najboljih sportista. Nadam se samo da će ovaj projekat nešto vratiti ovom kraju i zajednicama koje tamo postoje. Primili su me kao svog i omogućili mi da ono što rade vidim iz potpuno jedinstvenog ugla. Nadam se da će ove slike omogućiti da više ljudi čuje za ove neverovatne sportiste jer oni to zaslužuju.

P: Kakav savet biste dali fotografima koji žele da rade na sličnim projektima?

Volim akcioni i avanturistički rad, ali važno je i posvetiti se ličnom projektu koji vas vraća počecima. Boks i borilačke veštine bili su veoma veliki deo mog odrastanja, ali ih već duže vreme zapostavljam. Bilo je veoma posebno fotografisati zajednicu koju definiše strast ka boksu. To mi je postavilo izazove kakve nisam ni mogao da zamislim, ali me je i na mnogo načina podsetilo zašto volim što sam fotograf!

Svi koji žele da se bave sličnim projektom treba da imaju na umu da je lični rad podjednako važan kao i komercijalni, ako ne i važniji. Treba da odvojite vreme da se bavite stvarima koje volite da biste pravili slike vam znače i koje će, nadajmo se, postati važan deo vašeg portfolija.

P: Šta za vas znači to što ste Nikonov evropski ambasador i što možete da radite na projektima kao što je ovaj?

Veoma sam zahvalan kompaniji Nikon – to što imam priliku da ostvarim lični projekat uz ovakvu podršku zaista je neverovatno. Mislim da to što Nikon podržava fotografe na ovaj način dosta govori o njihovom sistemu vrednosti. Pošto sam neko ko zahteva kvalitet i istrajnost, kućišta i objektivi fotoaparata kompanije Nikon definisali su moju karijeru. Ne bih uspeo da realizujem ovaj projekat bez njih.